Prvomajski praznici na Sjeveru više za tugu nego za radost

0
663

Skoro da više niko ne proslavlja Praznik rada. Istina to je neradni dan za zaposlene u državnoj administraciji, a na drugoj strani za bivše proizvodne radnike taj dan je samo za tugu i žalost jer su praktično dovedeni do prosjačkog štapa, kaže Bogdan Krgović. Sadik Klimenta predsjednik udruženja radnika ,,Gornji Ibar” iz Rožaja kaže, da protekle dvije decenije na sjeveru Crne Gore propalo je na desetine preduzeća, a hiljade radnika je ostalo na ulici. Većina firmi je privatizovana, a o uspjehu tih privatizacija najbolje govore katanci na fabrikama.

 

On dodaje da kao posljedica uništavanja privrede na sjeveru Crne Gore pojavilo se veliko siromaštvo koje je taj region dovelo u znatno niži ekonomski i statusni položaj u odnosu na jug države.Primjeri nedomaćinskog odnosa prema preduzećima i propalih privatizacija u” Gornjem Ibru” i HTP “Turjak” mogu poslužiti kao model uništavanja privrede na cijelom sjeveru. “Gornji Ibar” pored fabrike sa pet velikih pogona u centru grada imao je desetak predstavništava i magacine u važnijim gradovima bivše Jugoslavije, lanac maloprodajnih objekata, fabriku papira “Dekor”, dva hotela, nekoliko ugostiteljskih objekata, odmaralište u Ulcinju, transportno preduzeće i servis.U najboljem periodu poslovanja zapošljavao je oko 2.000 radnika. Cjelokupna imovina preduzeća, koja je nekada procjenjivana na oko 30 miliona eura, prodata je u bescjenje.Privatizaciji same fabrike, koju je Vlada kupila za oko 3,2 miliona, prethodila je segmentacija u okviru koje su se od giganta, jedan po jedan, odvajali hotelsko, “Dekor”, maloprodajno, autoprevozno i ostali djelovi.Stečaj u “Gornjem Ibru” je uveden 2003. “Uspješnost” revitalizacije rezultiralo je potpunom likvidacijom fabrike 2008. godine.

Tada je uslijedila još jedna prevara radnika od Vlade, koja je kupila preduzeće i obećala da će oko 250 radnika vratiti na posao u pogone Lamelirnica i Pilana koji nikada nijesu pokrenuti.Oko 3,2 miliona eura od privatizacije utrošeno je na „socijalni program“ za oko 400 radnika, pa su zaposleni u GIR-u dobili 117 eura, dok su angažovani u Šumarskom primili po oko 70 eura po godini radnog staža, što su najniže, ikada isplaćene otpremnine u Crnoj Gori.Nekoliko stotina bivših radnika koji su uglavnom socijalni slučajevi,je tužilo Vladu za isplatu razlike po godini radnog staža. Oni su presavili tabak i u postupku protiv stečajne uprave i sindikata zbog prevare podnijeli krivičnu prijavu, jer je iz socijalnog paketa koji je iznosio oko 2,7 miliona eura “isparilo” oko 125.000. Sudbina tih tužbi i prijava je neizvjesna.

Ukoliko se zna da je rad “Gornjeg Ibra” baziran na drvopreradi, a da je Rožaje pored Pljevalja, opština najbogatija drvnom sirovinom, i laiku je jasno da je ta fabrika, uz dobar biznis plan, kvalitetno rukovodstvo i volju države mogla da opstane kazao je Sadik Klimenta za portal sjevercg.

Upućeni smatraju da su za likvidaciju fabrike ključna dva razloga – koncesije u rožajskim šumama i oko 10 hektara atraktivnog građevinskog zemljišta koje je zapalo za oko građevinskom lobiju.

Ne­ka­da se u gra­du na Li­mu Me­đu­na­rod­ni pra­znik ra­da, 1. maj, sla­vio na ve­li­čan­stven na­čin. Na pod­ruč­ju op­šti­ne ra­di­lo je de­se­tak uspje­šnih fa­bri­ka, od ko­jih naj­vi­še u ne­ka­da zva­noj ,,In­du­strij­skoj zo­ni” u na­se­lju Ne­da­ku­si. U tim fa­bri­ka­ma ra­di­lo je pre­ko 1.000 rad­ni­ka. Da­nas od sve­ga to­ga ne­ma sko­ro ni­šta. Ni pra­zni­ka, ni fa­bri­ka ali ni rad­ni­ka,kaže Sindikalac Bogdan Krgović za list Dan i dodaje da je pro­šao sve fa­ze „raz­vo­ja” Bi­je­log Po­lja. Od sja­ja i blje­šta­vi­la, od­no­sno od vre­me­na kad se ra­di­lo i za­ra­đi­va­lo i, ka­ko ka­že na hi­lja­de po­ro­di­ca li­je­po ži­vje­lo, do sa­da­šnje bi­je­de i te­škog sta­nja. Kr­go­vić je ne­ka­da bio pro­iz­vod­ni rad­nik u voj­noj fa­bri­ci ,,Pr­va Pe­to­ljet­ka” a ka­sni­je po­sao pred­sjed­nik Op­štin­skog sin­di­kla­nog po­vje­re­ni­ka. Da­nas je, ka­že, i on je u te­škom sta­nju jer je na sa­mo ko­rak od od­la­ska u za­slu­že­nu pen­zi­ju ostao bez rad­nog mje­sta.


Kr­go­vić oci­je­nju­je da je ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj rad­ni­ka na sje­ve­ru dr­ža­ve i pod­ruč­ju bje­lo­polj­ske op­šti­ne po­to­u­no ugro­žen. Is­ti­če da je ve­li­ki broj rad­ni­ka i gra­đa­na na ivi­ci život­ne eg­zi­sten­ci­je i da­je u zo­ni si­ro­ma­štva oko 60 od­sto Bje­lo­po­lja­ca, te da je po­sled­nja šan­sa da se ne­što pr­edu­zme i za­u­sta­vi pro­pa­da­nje sje­ve­ra.
-Pri­va­ti­za­ci­ja je na sje­ve­ru dr­ža­ve, osim iz­u­ze­ta­ka, ostva­ri­la kraj­nje ne­ga­tiv­ne efek­te, te je zbog to­ga ve­li­ki broj rad­ni­ka ostao bez po­sla i rad­nu ka­ri­je­ru za­vr­šio na Bi­rou ra­da. Ap­surd­no je da se rad­ni­ci na sje­ve­ru za­do­vo­lja­va­ju sa 1.926 eura ot­prem­ni­ne, a u cen­tral­nom i ju­žnom di­je­lu dr­ža­ve ot­prem­ni­ne su is­pla­ći­va­ne i po 30.000 evra. Za­to je ne­za­do­volj­stvo rad­ni­ka, kon­kret­no iz Bi­je­log Po­lja, ap­so­lut­no oprav­da­no i pra­va je sre­ća što pri­hva­ta­ju to svo­je te­ško sta­nje i ne­prav­de ko­je su im na­ni­je­te na bez­bo­lan i mi­ran na­čin – ka­že Kr­go­vić.On kon­sta­tu­je da je ne­ka­da Pr­vi maj bio dan ve­li­kog sla­vlja rad­nič­ke kla­se, a da­nas ima sa­mo sim­bo­lič­no zna­če­nje.

I Ra­sim Če­le­bić, ne­ka­da rad­nik fa­bri­ke di­za­li­ca Ima­ko, ka­že da se ne­kad sa ne­str­plje­njem če­ka­lo 1. maj.
– Bi­la je to pri­li­ka da se od­mo­ri­mo od na­po­r­nog ra­da i da bu­de­mo ne­ko­li­ko da­na sa svo­jim po­ro­di­ca­ma uz pu­nu tr­pe­zu. Da­nas je to sa­svim su­prot­na pri­ča.
Ka­kva je to sli­ka bi­la. Na de­se­ti­ne pu­nih auto­bu­sa sa rad­ni­ci­ma ra­nim ju­trom su kre­ta­li sa sta­re Auto­bu­ske sta­ni­ce pre­ma svo­jim fir­ma­ma u Ne­da­ku­si­ma. I ra­di­lo se slo­žno. Pri­ma­le se re­dov­no pla­te, rad­ni­ci ima­li raz­ne pri­na­dle­žno­sti. I ni­šta ni­je bi­lo te­ško. Ra­di­lo se sa pje­smom -ka­že Če­le­bić, do­da­ju­ći da je da­nas te­ško vi­dje­ti šta se sve de­si­lo od ne­ka­da up­sje­šnih fa­bri­ka, po­red ko­jih si­lom pri­li­ka pro­la­zi če­sto.
-Ži­vim tu u kom­ši­lu­ku. Ka­da idem do gra­da sa tu­gom i sje­tom po­gle­du­jem šta se de­si­lo sa na­šom rad­nič­kom imo­vi­nom. Ne ­mo­gu da vje­ru­jem. Ni­šta ne ra­di. Ne­ka­da rad­nič­ke ha­le da­nas su po­sta­le ru­i­na ili su pre­tvo­re­no u tr­žne cen­tre. Ne­ma ču­ve­ne Pr­ve Pe­to­ljet­ke. Sru­še­na i pro­stor pre­tvo­ren u Si­ti cen­tar ko­ji ni­ka­da ni­je pro­ra­dio. Ima­ko je pre­tvo­ren u ve­li­ki Tr­žni cen­tar, a Vun­ko, ne­ka­da tek­stil­ni gi­gant, sa­mo što se ni­je uru­šio. Ni­šta bo­lja si­ta­ci­ja ni­je ni u ne­ka­da­šnjoj fa­bri­ci obu­će „Mla­dost”. Tu­žno je ti zgra­du po­gle­da­ti. I ta­ko re­dom, mu­ka do mu­ke. Ali ko­ga je vi­še bri­ga za to – sa sje­tom pri­ča Če­le­bić za dnevni list Dan.

Izvor: list Dan,sjevercg.me

Ostavi komentar

Molimo vas da unesete Vaš komentar
Molimo Vas da unesete Vaše Ime ovdje