Pjevanje mora da te proguta cijelu

0
41

“Petnaestak studentkinja iz Crne Gore završilo je u mojoj klasi, pa sam se jako vezala za Crnu Goru i boli me što tamo nema odsjeka za solo pjevanje”, kaže primadona Radmila Smiljanić.

Zbog to­ga je vri­je­dje­lo ži­vje­ti, ka­že za „Dan” oper­ska di­va ko­joj su „bra­va si­njo­ra” uz­vi­ki­va­li i Del Mo­na­ko i Ka­re­ras i Do­min­go i Meh­ta i Da­non… i pu­bli­ka svih pre­sti­žnih svjet­skih sce­na. Rad­mi­la Ra­da Smi­lja­nić je tu­ma­če­njem omiljenih joj Pu­či­ni­je­vih he­ro­i­na svo­jim gla­som stva­ra­la ma­gi­ju. Pred njom se po ko zna ko­ji put u po­di­gla za­vje­sa Ve­li­ke sce­ne Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du da bi se pod re­flek­to­ri­ma „ko­ji ži­vot i te­a­tar zna­če” obi­lje­ži­la po­la vi­je­ka umjet­nič­ke ka­ri­je­re i 25 go­di­na pe­da­go­škog ra­da. Zbog ovog ga­la kon­cer­ta nje­ni stu­den­ti su sa svih me­ri­di­ja­na pohrli­li u Be­o­grad da joj is­ka­žu lju­bav i po­što­va­nje. Di­vi je to uči­ni­la i le­gen­da oper­ske sce­ne ko­ja joj je po­mo­gla u odust­nom tre­nut­ku osva­nja svi­je­ta i Beč­ke Ope­re – Bi­ser­ka Bi­sa Cve­jić, koja je za­mo­lila da se u nje­no ime od­ne­se­ slavlje­ni­ci cvi­je­će na sce­nu s po­ru­kom: „Bi­le smo naj­ve­će za­fr­kant­ki­nje oper­ske sce­ne, vo­li te Bi­ser­ka”.

“Za­hval­na sam svom si­nu oper­skom pr­va­ku Ni­ko­li Mi­ja­i­lo­vi­ću, jer da ni­je bi­lo nje­ga i nje­go­vog an­ga­žma­na ne bi bi­lo ove ve­li­čan­stve­ne pro­sla­ve”, ka­že u raz­go­vo­ru za Dan Rad­mi­la Smi­lja­nić.

U Va­šoj bo­ga­toj ka­ri­je­ri, po­seb­no mje­sto ima i Cr­na Go­ra?

“Is­pa­lo je ta­ko, a to­me sam se naj­ma­nje na­da­la, jer mi se či­ni­lo da je to mo­ja rod­na Bo­sna. Đak sam sa­ra­jev­ske akade­mi­je, ta­mo sam za­vr­ši­la stu­di­je i ma­gi­stri­ra­la u kla­si sjaj­ne pro­fe­sor­ke Bru­ne Špi­ler. Ona je ro­dom iz Her­ceg No­vog, i ta­mo je i sa­hra­nje­na. Idu­ći stal­no na In­sti­tut „Si­mo Mi­lo­še­vić” u Her­ceg No­vom, bo­lje­lo me je što gra­đa­ni ne­ma­ju poj­ma o njoj, pa sam smi­sli­la uz po­moć ko­le­gi­ni­ce iz Ko­ro­ra Mi­re­le Šća­sni da po­kre­ne­mo fe­sti­val u čast i s ime­nom Bru­ne Špi­ler. Mi­re­la i ja smo s još par en­tu­zi­ja­sta na­pra­vi­le Me­đu­na­rod­no tak­mi­če­nje „Bru­na Špi­ler”, ko­je je pre­ra­slo u fe­sti­val na ko­ji su do­la­zi­li i Ru­si, Po­lja­ci, Bu­ga­ri… Obič­no tak­mi­če­nja sa tra­di­ci­jom ima­ju, pa re­ci­mo četrde­se­tak, a ovo na­še je na­kon tri, če­tri go­di­ne ima­lo 134 tak­mi­ča­ra. Do­la­zio nam je cije­li auto­bus sa pe­de­set mladih pje­va­ča i pje­va­či­ca sa svo­jim pro­fe­so­ri­ma. Bi­la je to Ju­go­sla­vi­ja u ma­lom. Odr­ža­li smo de­vet fe­sti­va­la. Za prošlo­go­di­šnji, ko­ji je tre­ba­lo da bu­de ju­bi­lar­ni, de­se­ti, od­jed­nom ni­je bi­lo pa­ra ni ra­zu­mi­je­va­nja od gra­da. De­si­la mi se zdrav­stve­na ne­zgo­da, i ni­sam mo­gla ni da re­a­gu­jem na pra­vi na­čin kao umjet­nič­ki di­rek­tor, a i sa­da mi je sve to sum­nji­vo. Ja­ko mi je žao ne sa­mo zbog ulo­že­nog tru­da i ste­če­ne re­pu­ta­ci­je već i što je Cr­noj Go­ri taj fe­sti­val baš potre­ban. A tre­ba­lo bi i da se sje­ća jed­ne Bru­ne Špi­ler. No, op­ti­mi­sta sam kao i uvi­jek”.

Ovaj ga­la kon­cert po­ka­zao je još jed­nu ja­ku cr­no­gor­sku ve­zu?

“Mo­je stu­dent­ki­nje iz Cr­ne Go­re, a za­stu­pa­la ih je Ma­ri­ja­na Šo­vran. Mi­re­la je, na­i­me, sla­la svo­je naj­bo­lje đa­ke kod me­ne na pre­slu­ša­va­nje i stu­di­ra­nje. Ta­ko je de­set do 15 stu­dent­ki­nja za­vr­ši­lo u mo­joj kla­si, pa sam se ja­ko ve­za­la za Cr­nu Go­ru i bo­li me što ta­mo ne­ma od­sje­ka za so­lo pje­va­nje. A to­li­ko ima ta­len­to­va­nih. Je­le­na Mar­ko­vić iz Bo­ke Kotor­ske je iz­u­ze­tan glas. Sa­da ži­vi i ra­di u Oslu. Vi­dje­la sam je kad sam u Oslo oti­šla da vi­dim si­na u „To­ski”. Ka­da je sve za­vr­ši­la i kre­nu­la da­lje, pi­ta­la sam je: „ka­ko ću bez te­be”. Po­sla­la mi je na stu­di­je svo­ju ro­đa­ku Ma­ri­ja­nu Šo­vran iz Pr­ča­nja. Ma­ri­ja­na je pre­li­je­pa. Tu su i Vje­ra Adžić, po­tom Bo­ja­na Pe­ja­no­vić iz Ba­ra, Aman­da Sto­jo­vić, ko­ja pra­vi kari­je­ru u Slo­ve­ni­ji… Tu je bi­la i Mi­li­ca La­lo­še­vić iz Ko­to­ra. Ne­ki su se ras­pi­ti­va­li da li ova­kav kon­cert mo­gu da ponovim u Her­ceg No­vom, ali sam od­mah od­bi­la ta­kvu ide­ju, jer se ne­ma ra­zu­mi­je­va­nja, sve sam čo­vjek mo­ra da orga­ni­zu­je. Ma­ri­ja­na Šo­vran je na ovom mom kon­cer­tu pred­sta­vlja­la tu mo­ju cr­no­gor­sku ve­zu ko­ju sam nje­go­va­la. Ona mi je bi­la po­sljed­nji stu­dent, jer sad vi­še ne pre­da­jem. Me­đu po­sljed­njim stu­dent­ki­nja­ma bi­la je Jo­va­na Mu­štur, uda­ta Ra­žna­to­vić. Pre­da­je so­lo pje­va­nje u mu­zič­koj ško­li u Her­ceg No­vom. Dra­go mi je što Bru­nu Špi­ler na­sta­vlja ona, No­vljan­ka. Agil­na je i pre­li­je­pa kao sli­ka, vri­jed­na je i sa svo­jim ra­dom na­sta­vlja ško­lu ko­ju sam ja na­sli­je­di­la on Bru­ne”.

Ka­da su se sve ve­li­ke stva­ri de­ša­va­le i do­ve­le Vas na vrh?

“Sve se de­ša­va­lo od 1975. do 1985. go­di­ne, iz­me­đu mo­je 35 i 45 go­di­ne, a to je za so­pra­ne naj­bo­lje vri­je­me. Ko­li­ko sam nje­go­va­la oper­sko, to­li­ko sam vo­lje­la i kon­cert­no pje­va­nje. Ma­lo mi je bi­la ope­ra u ko­joj sam da­va­la pri­o­ri­tet mu­zič­koj dra­mi. Mo­ra da me ap­sor­bu­je ci­je­lu. Ne mo­gu sa­mo da sto­jim kao Le­o­no­ra u „Tru­ba­du­ru” na sce­ni, da otpje­vam i odem. Ver­di je Ver­di, ali da­jem pri­o­ri­tet Pu­či­ni­ju, jer je on na­ma so­pra­ni­ma dao mno­go ve­će šan­se da krei­ra­mo lik, da bu­de­mo ne­ko i ne­što. A ne kao duh Ha­mle­to­vog oca, iza­đem na po­zor­ni­cu, ot­pje­vam, pa na dru­ga vra­ta iza­đem i ne znam ni ko sam, ni šta sam. A te Pu­či­ni­je­ve ulo­ge pru­ža­ju ti ne­što ne­na­dok­na­di­vo. Ma­dam Baterflaj… od ma­le gej­še od 15 go­di­na pa do ve­li­ke tra­get­ki­nje ko­ja iz­vr­ša­va ha­ri­ki­ri. Pu­bli­ka pla­če za­jed­no s to­bom… to je ne­na­dok­na­dvo. Po­sli­je ne­ma spa­va­nja do ju­tra, dok ne iza­đeš iz li­ka”.

Mno­go ste ra­di­li sa Mi­ro­sla­vom Čan­ga­lo­vi­ćem?

“Sa ope­rom „Por­gi i Bes” smo na­pra­vi­li ha­os, išli u za­gre­bač­ki HNK di­gli ih sve na no­ge. Do ju­tra je bio lom. Taj crnac, Ir­vin Barns, re­ži­rao je, pu­no pu­ta je bio Por­gi na sce­ni, čak sam i ja jed­nom s njim pje­va­la. Dri­blao nas je ne­viđe­no tri mje­se­ca. I u to­me je bi­la Barn­so­va ve­li­či­na, što su sve ulo­ge, od naj­ma­nje do naj­ve­će, pje­va­li naj­bo­lji pjevači. Sje­ćam se sva­kog ju­tra u 10 ča­so­va nas po­sta­vi na po­zor­ni­cu, pu­sti Rej Čar­lsa ili ne­što slič­no, i on­da u mje­stu vje­žba­mo ri­tam ho­da uz ri­je­či: „Mo­no, mo­no, mo­no…”. On­da su me na­u­či­li ka­ko se ha­šiš mo­ta i du­va… Čan­ga­lo­vi­ću sam bi­la ćer­ka i u „Iva­nu Gro­znom”… i na kra­ju sa­mo nas dvo­je sat vre­me­na na sce­ni u Bar­to­ko­vom „Zam­ku Plavobra­dog”. O me­ni je Ra­ško Jo­va­no­vić u jed­noj mo­no­gra­fi­ji na­pi­sao „Be­o­grad­ska Ope­ra ne bi ima­la 20. vi­jek da ne­ma Rad­mi­le Smi­lja­nić”.

Mi­sli­te li da ima šan­se za ope­ru i kul­tu­ru dok se u te­a­tar ne vra­te pred­sjed­ni­ci, pre­mi­je­ri i mi­ni­stri, kao ne­kad Ti­to i Jo­van­ka?

“Pa, bi­lo bi lo­gič­no… Ne­ko­li­ko pu­ta sam pje­va­la za Ti­ta, za mog ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka, i bi­la mi je čast. Ali, on je uvi­jek pre­po­zna­vao kva­li­tet i pra­vu umjet­nost, a mo­rao si i da mu pod oba­ve­zno, nje­mu za lju­bav, ot­pje­vaš ari­ju iz „Ma­dam Ba­ter­flaj”. On ni­je tra­žio, ali se znao pro­to­kol i ja sam sam za nje­ga pje­va­la tu ari­ju iz dru­gog či­na. Po­sled­nji put ka­da sam pje­va­la za Ti­ta u Ka­ra­đor­đe­vu, gdje se oku­pi­lo Pred­sjed­ni­štvo ko­je će pre­u­ze­ti vlast ka­da ga ne bu­de, jer je već bio bo­le­stan. On ih je uti­ša­vao da bi me čuo. I po­dr­ža­vao nas je. Ko­li­ko pu­ta je sa­mo bio u Ope­ri i to nam je zna­či­lo, jer ne­ko ta­kav vo­di ra­ču­na o umjet­ni­ci­ma, ma­da ni­ka­da ni­smo ima­li ne­ke pla­te. Ali je bi­lo en­tu­zi­ja­zma, gri­zli smo že­sto­ko. I bi­lo je mno­go vi­še pred­sta­va, a da­nas u sva­kom di­je­lju pa­ra Ope­ra sve go­re pro­la­zi. Mi­je­nja­ju se ministri za kul­tu­ru, a kul­tu­ra je u sve lo­ši­joj po­zi­ci­ji.

Ka­kve su uče­ni­ce ko­je stig­nu iz Cr­ne Go­re?

“Ve­li­ka je raz­li­ka iz­me­đu d­je­ce ko­ja do­la­ze iz Cr­ne Go­re i ovih ov­dje iz Be­o­gra­da. Oni ko­ji do­la­ze su do­sta patrijarhalni, ve­za­ni za po­ro­di­cu, ako je to uop­šte ne­što ne­ga­tiv­no. Pr­ve dvi­je go­di­ne pa­te, stal­no trč­ka­ra­ju do­lje za sva­ki pra­znik, a ja sam pu­na ra­zu­mi­je­va­nja, jer sam i ja ta­ko ra­di­la kao mla­da. Ima­la sam 16 go­di­na ka­da sam se zbog pje­va­nja odvo­ji­la od ro­di­te­lja i oti­šla iz Ba­nja­lu­ke, te sti­gla u Be­o­grad u Sred­nju mu­zič­ku ško­lu i to pra­vo u kla­su Biser­ke Cve­jić. To je ci­je­na. To pro­kle­to div­no pje­va­nje – ako ho­ćeš ne­što da ura­diš – ap­sor­bu­je ti ci­je­lu lič­nost. Zagrizeš ili osta­viš. Ali, da su one div­ne – je­su. Iz­u­zet­no pa­tri­ja­hal­ne, vri­jed­ne, vas­pi­ta­ne. Sva­ka je pre­va­zi­šla se­be od mo­men­ta ka­da je sti­gla u Be­o­grad. Čim je pre­va­zi­šla kri­zu odva­ja­nja od po­ro­di­ce. Uglav­nom, ko­ja god da je do­šla, stvar­no je ne­što ura­di­la i za­to mi je, po­no­vi­ću, žao što ne­ma so­lo pje­va­nja u Cr­noj Go­ri”.

Izvor: Cdm.me