Foto: Ana Kašćelan

Marko Šelić Marčelo u javnosti je poznat po svojim muzičkim ostvarenjima, a posljednjih godina i po književnim, posljednje objavljenje knjige su “Malterego: Rubikova Stolica” te dva toma “Higijena nesjećanja”, a u pripremi je i nastavak.

U razgovoru za N1, Marčelo objašnjava da li se suočava s problemima zbog onoga što piše i govori.

“Ima tu potencijala za nekakve nevolje, ali to sve ide u rok službe. Raditi bilo šta sa stavom podrazumijeva polarizaciju ljudi na one koji se s tim stavom slažu i one druge koji se s tim stavom ne slažu. S tim što kod nas na ex Ju terenu, mi smo navikli da se radikalno slažemo ili radikalno ne slažemo. Nikad se ne zadržavamo na tome da kažemo da nam nešto prosto nije okej ili jeste okej, nego nam je uvijek ili najbolje na svijetu ili ništa ne valja, i onda ide spisak psovki”, odgovara Marčelo i dodaje:

“Moram da kažem da su neprijatnosti srazmjerno male u odnosu na prijatnosti. Ja nisam zaista mnogo puta doživio onu klasičnu situaciju, da ti se neko obrati na ulici neprijatnim tonom i da ti na taj način saopštava da mu se ne sviđa ono što radiš, srazmerno rijetko, ali nije da se nije desilo nikad”.

Koliko je u vremenu društvenih mreža, i sve slabije socijalne interakcije među ljudima moguće poslati poruku koju će ljudi čuti pjesmama i knjigama.

“Kako se sve okrene protiv nas – internet je izum o kome smo mogli da sanjamo kad sam ja bio klinac. Da nam je to rekao neko da će se zaista desiti jednog dana, da ti imaš čitavu istoriju kinematografije, muzike, književnosti, svega – na dva klika. Mi bi smo vjerovatno skočili u zagrljaj tom putniku iz budućnosti i izgrlili ga. A onda je to vrijeme došlo, i nije baš da se dešava da su ljudi nešto pametniji, informisaniji, produhovljeniji. Naprotiv, dešava se klasična tržišna pijačna logika – ono čega ima više, pada mu cijena”, navodi Šelić.

Ocjenjujući odnos pažnje publike prema muzici i književnosti, Marčelo kaže:

“Isto tako, sve te društvene mreže koje načelno zvuče kao super ideja – nešto što bi trebalo da zbliži ljude, pokazuje nam se iz dana u dan kako to rade samo prividno, a ispod površine samo razdvajaju ljude ili im prave komunikaciju banalnijom, plićom. I naravno da se to održava na stvaralaštvo, jer stvaralaštvo traži pažnju, a ovo je vrijeme pada pažnje. U tom smislu, književnost je u boljem položaju nego muzika. Muzika je malo onako postala svačiji background noise – znate, muziku slušaju dok voze, peru sudove, rade nešto drugo. A vi se trudite da ugradite nivoe i podnivoe u tekst i kompoziciju, a većina ne obrati pažnju na to. Književnost je u tom smislu i dalje u boljem položaju jer bilo ko ko planira da izbije na posljednju stranicu vaše knjige moraće da odvoji vrijeme u kome radi samo to, ne može da vozi i čita knjigu, bar ne preporučujem nikome da radi to.”

Izvor: Cdm.me